Kao juče da je bilo kad je, gledano očima navijača, oličenje svih dobrih osobina, u fudbalskom, a pre svega ljudskom smislu, u vidu Miloša Ninkovića došlo na „Marakanu“ da povede Crvenu zvezdu ka nekoj lepšoj budućnosti. Budućnosti koja je sa iskusnim vezistom zaljubljenim od malena u klub sa „Marakane“, u glavama vatrenih pristalica crveno-belih ličila na slavnu prošlost, vrednu pomena.
"Mitsko biće"
Realno gledajući, saga oko dolaska mitskog bića u redove aktuelnog srpskog šampiona trajala je predugo, čak je na trenutke delovalo i mučno posmatrati čelnike kluba kako se utrkuju ko će da mu ponudi bolje uslove, kako bi sutra mogao da se pohvali „ja sam zaslužan što je Ninković ovde“. Kažem „realno gledajući“, ali ko je još od ljudi zaslepljenih crveno-belim bojama realno sagledavao šta je potrebno da bi Ninkovića (inače, čoveka koji je kad je opisivao Zvezdu zvučao kao da priča o ženi svog života) namolio da obuče sveti dres.
I niko se u tom trenutku ne zapita ako on već toliko voli Zvezdu, ako sanja o njoj, zašto je potrebno ovliko ga ubeđivati da ostvari dečački san i istrči na travu „Marakane“. Koga to još, zaboga, mole da bude sa onim koga voli?!
Elem, namamili su ga nekako da ispuni najveću želju, a na njegovoj promociji sjatili su se predstavnici svih struja koje su u klubu redovna pojava, ne bi li pridobili jeftine poene navijača, zaslepljenih novim spasiocem Zvezde. Godinu dana kasnije, taj isti Ninković napušta tu istu Zvezdu, uz objašnjenje da mu je muka od terena u Srbiji. Po sopstvenom priznanju, sa pet datih golova, odigrao je jednu od gorih sezona u karijeri, a među fudbalskim fanaticima ostaće upamćen i po promašenom penalu na derbiju, kad se samoinicijativno poduhvatio da izvede najstrožiju kaznu, ne bi li stvarno na severu dobio status nekakvog božanstva.
I potpuno je legitimno njegovo pravo da ode. Došao čovek, video da ne cvetaju ruže (mada nije da nije bilo pečuraka), shvatio da je njegov san zapravo noćna mora, osvestio se i otišao. Zapravo, svako od onih koji ikad kroče u klub, noseći ispred imena prefiks klupske funkcije, u jednom trenutku se trgnu i nestanu kao da ih nikad nije ni bilo. Postanu svesni realnosti koja nije ni izbliza onakva kako je doživljavaju oni koji istinski vole Zvezdu, koji stvarno pate zbog svakog izgubljenog boda, plaču zbog svakog poraza, koji poslednji dinar daju na kartu za sever, na dres sa omiljenim grbom…
Priznaju sebi, mada drugima neće nikad, da je ne vole u toj meri da bi žrtvovali sebe, kako bi Zvezdi bilo bolje.
A oni koji je istinski vole i dalje nastavljaju u glavama da prave nekog novog Ninkovića, neko novo mitsko biće koje je poslato u misiju spasavanja kluba. Samo će navijači još mnogo puta udariti glavom u zid, razočarati se u junaka u kojeg su se kleli, ali se nikad neće osvestiti.
Obzirom na ovakvu stvarnost, valjda samo verujući u mitove i mogu nedvosmisleno da vole klub. Svesno ili nesvesno, biraju da bude tako, biraju da uvek budu tu za Zvezdu. I samo oni imaju pravo da pričaju o njoj kao o ženi svog života…
