Sada je jasno da više nismo samo zemlja ekipnog sporta. Vaterpolisti i košarkaši su sačuvali tradiciju uspeha igara sa loptom. Ostali, odbojkaši, rukometaši, o fudbalerima i da ne govorim nisu na tom nivou. Nedavno do željenih plasmana nisu stigle ni košarkašice i odbojkašice. Povremeni blesak, bez kontinuiteta...Konačno šta znači biti zemlja ekipnih sportova ? Za Španiju je merilo medalja. Za Srbiju je to visok plasman ša čak i ako nema odličja. I to je realnost
OD EKIPE DO POJEDINCA
Ali i pored svega ima razloga za radost. Ovoga puta u režiji pojedinačnih dostignuća. Ne pamtimo da se dogodilo da u jednom kratkom periodu stižemo do vrhunskih ostvarenja kajakaša, veslača,pa rvača Štefaneka, plivača Stjepanovića... O Novaku da ne govorim, decenijama uspešnim strelcima takodje. Danas imamo plejadu vrsnih atletičara kadrih da stignu do medalje. Tekvodno postaje srpski adut,Izvesno je da se i u džudou nešto pomera. I da sve bude lepše, osim Noleta i Velje Stjepanovića sve su to originalni srpski proizvodi.
Nisu oni sigurne medalje na najvećim takmičenjima. Vreme je da se i pomeri sistem vrednosti i da kažemo da je plasman u finale, medju osam ogroman uspeh za Srbiju.
A što se tiče ekipnih ponosa stvari su drugačije. Sve je zrelo za promenu, pre svega načina razmišljanja u kreiranju struke kod mladih naraštaja. Potrebna je promena i u marketinškom smislu, medijskom bez sumnje. Od stare slave se ne živi. Srpski kolektivni sportovi u mladjim konkurencijama dominiraju. Posle toga sve staje. Rečenica dovoljna za ozbiljnu analizu i traženje uzroka. Samo, ima li u Srbiji takve stručne snage koja bez sujeta, opterećenja novcem i ličnom promocijom može to da uradi ? Bojim se...
Piše De. St.
