Derbi Juvenusa I Rome u senku su bacile greške sudije Đanluke Rokija, okarakterisane kao “katastrofalne”. Milom ili silom – neprikosnoveni Juventus dosad je dobio sve, a jedini tim osim njega, koji još nije izgubio meč u, nekada možda i najjačoj ligi na svetu, jeste Sampdorija. Da nije bilo arbitra sumnjivog kredibiliteta, koji se svojski potrudio da uništi derbi, moguće je da bi Siniša Mihajlović bio jedini trener u Italiji koji bi mogao da se pohvali da ga niko još nije pročitao
Miha i blato!
Da, da. Isti onaj Siniša Mihajlović kojeg je naša nacija uglavnom razapinjala posle neuspeha u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Brazilu. Isti onaj Siniša Mihajlović koji je gubio utakmicu od Makedonije. Baš onaj Siniša, koji je na “Maksimir” izveo pojedine igrače, takvog renomea, da su hrvatski novinari morali da ih traže u Google. Mihajlović, kojem Srbija teško može oprostiri što Ivanović, Matić, Kolarov I drugari nisu dobili šansu da se, recimo oni, umesto Kostarike prošetaju do završnice Mundijala i pokažu svetu da smo velesila (uvek se hrabrimo da nam je tu mesto, samo, eto, nismo imali sreće, zar ne?).
Ako ćemo samo malo da se podsetimo negovih igračkih dana, svako od nas će najpre da se seti koktela eksplozivnih karakternih osobina, razornijeg od levice koja je plašila svakog golmana. Dobro se znalo da Mihajlović ne trpi preterano autiritet i da je uvek tvrdoglavo forsirao ono što je zamislilo, pa makar to značilo i da će, noseći dres reprezentacije, dobiti crveni karton i naterati svakog navijača da ga sočno opsuje, bez obzira na to što ga je, nebrojeno puta uveseljavao golovima.Terao je tako čovek po svom, donosio sulude odluke i niko od ljudi koji bi mogli nešto da se pitaju, makar zvanično, nije mu osporavao poteze koje je vukao. Ipak, mnogima je svanulo kad je selektor diskutabilnog znanja rešio da se rastane od nacionalnog tima i sreću potraži negde daleko. Reklo bi se da je i njemu svanulo. Mada nema tog trenera koji nekad nije izgovorio rečenicu da bi mu najveća čast bila da jednom vodi nacionalni tim, utisak je da je Mihajlović negde drugo svoj na svome. Baš u Italiji, koja ga je raširenih ruku prihvatila, kad ga je njegova zemlja odbacila, Mihajlović je pokazao da je vizija da poleti sa “Orlovima” imala smisla, samo da mu je Srbija dala odrešena krila.
A takav čovek, u Srbiji gde svako misli da može da bude fudbalski selektor, jednostavno nije mogao da pokaže ono što zna. Atmosfera koja se stvarala oko nacionalnog tima, preplitanje mnogo autoriteta i pokušaji nametanja tuđeg mišljenja sujetnom Mihajloviću, bili su samo kontraproduktivni.
Najlepši način da se pokaže, dobio je kad mu je u ruke data Sampdorija, pred selidbom u niži rang takmičenja. Ta ista Sampdorija danas umesto o opstanku u italijanskoj eliti, sanja o elitnom evropskom takmičenju, a Italijani se utrkuju ko će više da nahvali spasioca, kojeg je sam Bog (čitajte Tomislav Karadžić) njima poslao.
Ako bi se njegova dosadašnja trenerska karijera uporedila sa fudbalskom utakmicom, onda bi deo sa reprezentacijom bio ekvivalentan isključenju u presudnom trenutku po tim i ostavljanju drugara na milost i nemilost gladnim protivnicima, samo zbog toga što je bio nervozan I terao nekom inat. Sa druge strane, epizoda sa Sampdorijom podseća na onaj najlepši slobodnjak iz nemoguće pozicije, kad lopta bez kačenja ijednog igrača uđe u gornji desni ugao, ostavljajući golmanu mogućnost da na usporenom snimku gleda šta se desilo.
Mada kao nacija nikako ne trpimo nečiju nadmenost I skloni smo da iste sekunde uvaljamo čoveka u blato, plašim se da ćemo Mihajlovića od tog istog blata praviti, dok ga drugi, koji su imali više takta i preskočili su valjanje, istovremeno budu okivali u zvezde.
