Kolumna: Marko Jović
Košarkaši Srbije – vodič za život i trofej sjajniji od zlata
Uspeh je pipava kategorija, garancije za njega ne daje vam ni spuštanje niz dugu. Tu na uputstvima kako do istog doći, pronaći ćete sastojke. Isticaće se redom prstohvat talenta i dašak sreće, a zatim ćete, onako opijeni idealom znanja, umeća i fortune, okrenuti papir kako biste iščitali recept do kraja. Na drugoj strani nećete naći nijedno slovo, ali biće vam jasno. Uvidećete tek po koju kap, kao odnekud zalutalu na hartiju, ipak dovoljno snažnu da istakne srž. Znoj ili suza, nikome nije ni važno, kap je poenta. Naklonite se do poda, zaslužili su to - naši košarkaši su lice i poleđina ovog papira u praksi.
Sumnja nekad može da bude najgora stvar na svetu. Lastiš sa granicom prihvatljivog u Srbiji je jedan od tri obroka, pranje zuba kad se probudiš, nužno će se desiti. I onda ti liči da si dobio razlog da sumnjaš, mogućnost da budeš najglasniji, jer je, jelte, to odraz moći i intelekta.
Sport je za svakoga, to mu je najbolja i najgora osobina. Svako će biti najpametniji za svojim stolom, neumesan iako to ne primećuje. Milion priča o igračima koji nedostaju mogu da završe samo na dva mesta – ponovo u ustima koja su ih izgovorila ili u vrtlogu wc šolje. Batalite prazna razglabanja, nepristojno je prema momcima. Svaka takva reč je uvreda za uspeh, šamar preko usta uplakanom Lučiću, Bogdanoviću...
Nije ovde reč o internet „patriotama“, trošenje tastature na to je trošenje ne samo mog vremena. Pogledajte u košarkaško nebo, zato smo tu. Dobili smo dvanaest novih šampiona, njihove zvezde su tek počele da sijaju. Duvanje onih koji su ih ikada nazvali mediokritetima neće ih ugasiti, takvi ne bi ugasili ni sveću.
Nismo dobili razlog za dalju nadu, pred nama je potvrda kvaliteta. Srbija je postala merna jedinica za košarkaško-dobro, za brzinu prolaska lopte kroz obruč. Sistem je postavljen da dominira, još dugo će trajati naš medeni mesec. Aleksandar Đorđević je dokazao klasu po ko zna koji put, vođa radova koji ispunjava nacrte do perfekcije, vidi kako će biti postavljene stolice u sobi za sastanke dok blene u kotne linije. Njegov pečat i potpis miruju na receptu uspeha, tamo negde na dnu one strane bez slova.
Prigrabili su ono čime se uporno hvalimo u svakodnevnom životu i pretvorili ga u stvarnost. Dok sedite u kafiću, ispijate espreso i tupite o srčanosti i hrabrosti nacije, imaćete pokriće, ogradite se košarkom, bićete gazda za stolom.
Reprezentacija je u Turskoj bila antiteza sama sebi, nedokučiva enigma svakom ko nije dovoljno upućen u košarku. Sale Đorđević pobeđuje planovima D i E, vađenjem razumnih rešenja iz pozicija kada i ako krene po zlu. Stvorio je sistem sigurnog uspeha, nešto kao nemački garantni list kada govorimo o fudbalu.
Germanska poslušnost i srpska škola košarke, ja bih dopustio sebi da duel protiv Amerikanaca gledam kao meč gde imamo šanse. Nebitno u kom sastavu naši nastupaju, dometi su pomereni, svetske reprezentacije su smenile generacije, nosićemo ponosno breme favorita na narednim takmičenjima. Više nije važno ko će znojiti dres, verujte da će svaki novi igrač u crvenom izgarati na parketu do suza.
To je smisao koncepta, nema većih od ekipe. Posredi je dugogodišnji trud, kada na nečemu radiš toliko dugo siguran si da ga povetarac neće srušiti. Reprezentacija deluje kao sigurna luka za velika dela, hvala im što su nam dopustili da bilo šta svojatamo i uspehe doživljavamo kao sopstvene.
Nikada srebro nije sijalo snažnije, sviđa nam se slabiji odsjaj koji je pozlaćen ponosom. Uživeli smo se u drugo mesto, shvatili smo postolje kao uspeh malog čoveka. I opet rizikujemo da ih na taj način uvredimo, oni su za nas ipak najbolji u Evropi, nećemo to dovoditi u pitanje. Učinili su srebro našim, naterali nas da prihvatimo da je naše koliko i njihovo. To su učinili jer su veći od ostalih, vođeni pravim primerima pokazali su veličinu. Velika je košarkaška Srbija, u odnosu na druge kao slon naspram miša, kao Bobi Marjanović naspram, hah, pa svakog od nas...
Pokazali su da je put do ostvarivanja snova od nas udaljen koliko mi zacrtamo, da su metri koji nas dele samo naše želje i istrajnost, mogućnosti zavise samo od nas. Upleo sam se previše u neku drugu tematiku, rekoh na početku da je potrebno i znanje, pridržavajmo se i toga da se ne bismo strovalili naglavačke.
Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo će opet izneti neki drugi igrači, ne budite kivni na košarkaške organizacije, pokazali smo da nam retko šta može predstaviti problem.
Od zlata nas je delilo toliko malo, MVP prvenstva neće ponoviti onakvu partiju na nekom finalu još dugo vremena. Slovenci su imali zvezde na svojoj strani, potkovice ispod znojnica i zečije šape po džepovima torbi, ovakvo prvenstvo se dešava jednom za ekipu koja dolazi sa margina, popričajte o tome sa Karagunisom i Zagorakisom. Na našoj strani je bilo sve sem toga, ali ta prevrtljiva gospa Fortuna uvek nađe pravi trenutak da izabere baš tebe za njenog štićenika, to nije ni za razmatranje.
Za najsjajnijim odličjem nemojte patiti (ili patite kratko, svima nam je teško palo, zaslužili smo i da na kratko budemo tužne jer smo bili toliko blizu), uzećemo ga kada bude sijalo još jače. Tada svetu neće pomoći ni ujedinjeni Dragići planete, ni bezbroj tajvanskih i brazilskih sudija, niti šutevi sa parkinga i iz supermarketa, vratićemo se jači i osvojićemo sve!
Kada se to desi, prepustite se euforiji. Ne tugujmo predugo, momci su postigli sjajan uspeh, ostaće u knjigama. Radovali biste se da ste sami ostvarili ovo što su oni, pružimo im podršku za naredne bitke. Njihov uspeh će se čuti na terenima za basket, dresovi Jovića i Mačvana govoriće sami za sebe, spominjanje Bobinatora i Štimca pre nego Lebrona je trofej veći od svakog zlata.
Obrišite suze momci, vaše vreme tek dolazi!
PIŠE: Marko Jović
Još sporta:
Konte će tek da poludi - Šta je kupio, kupio je i nema više!?
On je Bajernova najlošija procena ikada!
PSŽ našao rešenje kako će da pomiri Kavanija i Nejmara!
Zidan potpisao ugovor koji mu ne znači ništa bez jedne posebne stvari!
